Kupio Gorgonzolu na akciji u Lidlu. Nije loše, malo je slano. Pretpostavljam da je dobro kada se jede u malim količinama, bukvalo kao dodatak jelu. Probaću na picu da je dodam. DOP inače znači Denominazione di Origine Protetta što bi trebalo da znači da je autentična.
Apdejt: odlična je pica sa dodatom gorgonzolom, baš joj daje šmek 🙂 Gorgonzola je inače jedan od sireva koji se stavlja u picu četr’ sira.
Kupio sinoć silikonsku podlogu za pečenje u Lidlu, jutros ispekao picu i dobro je ispalo 🙂 Plašio sam se da će podloga da se istopi ali je opravdala svoju specifikaciju – može da podnese 220-240 stepeni. Moj kolega je svojevremeno kupio kamen za pečenje pice. Meni se svidela ideja ali mi se učinilo da kamen neće stati u moju rernu pa sam u to ime koristio aluminijumsku foliju par puta presavijenu. Sada imam nešto prefinjenije.
Apdejt: kupio i set modli za pite 🙂
Tu su kod mene u komšiluku već par godina ali nikada nisam kupovao ništa od njih. Kada sam pre četiri nedelje slomio ruku, mislio sam da ću zbog privremeno redukovanih kulinarskih mogućnosti postati njihov čest gost. Međutim, to se nije desilo pa sam rešio posle današnje šetnje a u nedelji pred skidanje gipsa da ipak, pomalo na silu, svratim i počastim se jednom picom. Izbor je pao na “četiri sira”. Pica je bila ukusna, testo u sredini fino tanko dok je buđavi sir bio poprilično jakog ukusa ali mi je na kraju prijao. Na 3-4 parčeta smo imali baš dosta testa na rubu, ne znam da li je to pravilo ili se, eto, desilo.
Imam neko posebno mesto u srcu za kolutove krastavca na pici. Volim kada je krastavac spolja hrskav a kada ga zagrizeš onda poteku sokovi. Mislim da je to isti osećaj kao što moj kolega ima prema ananasu sa havajske pice. Ova levo je sa kulenom i rukolom, klasika.
Kupio sam sinoć pakovanje rukole u Lidlu tako da ću narednih par dana verovatno da je jedem uz svaki obrok 🙂 Za ručak sam već imao kobasice i salatu sa dodatkom rukole, za večeru je bila pica sa rukolom. Sutra ću da spremim neko meso i povrće a la Kinezi, naravno i rukola će da bude prisutna…
Spremio picu po koleginicinom uputstvu:
Šolja brašna, pola praška za pecivo i malo soli – sve se to promeša. Zatim se doda pola šolje jogurta i četvrt šolje ulja i umeša varjačom. Pleh se obloži papirom, testo se izlije i poravna pa se preko naređaju đakonije. Peče se dvadeset minuta na 200 stepeni.
Nisam ljubitelj špageta zbog njihove dužine i nepraktičnosti prilikom jedenja ali kada ih ovako zapečem u rerni onda mogu lepo da se komadaju viljuškom. Ovo je u stvari trebalo da bude pica od špageta ali sam skuvao malo više testenine nego što treba (otprilike duplo više). Sledeći put kuvam manje špageta pa će i podloga pice da bude zanimljivija.
Jutro je počelo sa oblacima pa sam malo šetao po Paraliji, slikao brodove, galebove i natpise na iskvarenom srpskom, iz supermarketa uzeo kefir i neke keksiće i u povratku u apartman svratio u pekaru i kupio zeljanicu i krofnu sa čokoladom za doručak. Zeljanica mi se nije svidela, kao da je bila bajata, a krofna đene-đene. Prijao mi je šećer. Kefir je bio dobar s tim što pola litre košta evro i trideset, u Beogradu je ista ta količina oko 50 dinara. Nisam osetio neku razliku u ukusu u odnosu na pančevački ili Megleov. Odgledao sam do kraja jedan lep španski film na latopu, “Palme na snegu” se zove, nebo se razvedrilo pa sam ostatak dana proveo na plaži. Vetra nema, sunce ne peče, voda je hladnjikava ali podnošljiva. Hladnija je nego u Pargi prošle godine sredinom septembra.
Doručak me je, iako mi se nije nije svideo, držao do posle pet popodne kada sam se zaputio ka Olimpik biču i zvanično u 17:30 našao piceriju Piperia koju sam bezuspešno tražio pre par dana. Nalazi se u ulici paralelnoj sa plažom ali ne u prvoj najbližoj već u sledećoj. Nije mi jasno kako je nisam video ranije. Naručio sam kriglu piva na točenje i jednu picu Specijal. Pivo je prijalo hladno, pica je bila odlična vruća i izdašna, ima malo više testa sa strane ali to ne smeta. Lepo sam se najeo i u sedam sam već bio ponovo u apartmanu i čekao da kuvalo ugreje vodu za kafu.
Petros – kip simbolizuje Petra na letovanju
Provalio sam da naselje Olimpik bič ima i deo iza crkve, tamo do sad nisam zalazio 🙂 Dosta je udaljeno od mora, plaže i glavnih zbivanja i vidim dosta omladinaca kako su zaposeli verovatno jeftinije apartmane u ovom udaljenom delu. Njima nije teško da otpešače do rive. Nije mi jasno samo kako nisu u školi, možda 1. septembar nije zakon u svim zemljama? Možda brucoši kreću od oktobra? Nemam pojma. Anyway, tražio sam neku dobru piceriju, kažu da se zove Peperia i navodno tamo prave pravu picu, na licu mesta je mese i peku, ove ostale su sve smrznute pa podgrejane. Ja tu piceriju nisam našao tako da sam na povratku opet uzeo “specijal pita giros” za dva ipo evra. Šta ću kada obožavam giros a u Beogradu ga ne jedem. Uvek moram da čekam godinu dana na novu turu girosa.
Dan sam inače proveo na delu plaže ispred hotela Đanulis gde mi se prvi put desilo da sam uzurpirao suncobran i ležaljke a da niko iz bara nije došao da mi kaže Hello. Na kraju sam ja otišao do njih da naručim milkšejk od čokolade. Gledao sam kako ga batica meša i bilo mi je interesantno koliko puno sladoleda je stavio u mikser (pola kilograma, možda i više?) da bi od toga i malo mleka na kraju dobio toliko tekućine da napuni onu standardnu plastičnu čašu. Valjda je sladoled vazdušast i kada se izmiksa/rastopi, ne ostane puno materijala od njega. Nisam nikad razmišljao o tome. Kakav je osećaj pojesti u cugu pola kilograma sladoleda, ni to nisam nikad probao. Eto zadatka.
Otrovao sam se u ponedeljak u restoranu u kojem nam firma plaća ručak. Mislim da je restoran dobar, samo nas iz nekog razloga tretiraju kao goste drugog reda pa nam spremaju obroke od buđavih sastojaka. A možda firma nije plaćala fakture na vreme pa je ovo mala osveta, ne znam. Jesam radio sistem za fakture ali je neprofesionalno da sada guram nos gde mi nije mesto. Kako bilo, juče sam preskočio firmin obrok i za 194 dinara pojeo džinovsku dimljenu vešalicu sa sve somunom, urnebesom, kupusom i crnim lukom. Nije bilo potrebe za večerom 🙂 Danas sam se vratio u restoran i pojeo picu, računam da to neće moći tako lako da zajebu, a i ubuduće ću da naručujem za jelo samo ono čiji kvalitet može golim okom da se proceni. Opet sam se zasitio od ručka pa nisam večerao nego sam posle posla otišao do prodavnice auto-delova da kupim još jednu sijalicu. Sad je crkao desni far pa ću da kompletiram Osram H7-ice. Interesantno da je sijalica u prodavnici jeftinija (370 dinara) od sijalice sa buvljaka (450 dinara). Juče je pala i odluka da do kraja meseca biciklom odem do Ade Huje a danas da napravim turu i do Bele stene. Ali to sve tek posle puta u Temišvar 🙂 Kolima, ne bajsom.