Ko je alergičan na mace, bolje da ne silazi do Dunava 🙂 Danas sam prešao još 24 kilometara. Nisam imao istu destinaciju kao juče ali eto – poklopilo se. Malo sam se više truckao po nasipu i zemljanim putevima oko Crvenke dok je asfalta bilo znatno manje. Kada sam došao kući ugrejao sam meso za ćureći giros koje sam nedavno pazario u Lidlu i jako mi se dopalo. Moram ponovo da kupim kada sledeći put budem išao.
Tako se zove kompleks sastavljen od bungalova, restorana, barova i naravno velike peščane plaže. Selo u malom. Bilo je vedro i sunce je sijalo ali je i vetar duvao pa mi je na trenutke bilo zima. Voda je isto prohladna kada se uđe u nju ali kada se navikneš onda ti se ne izlazi 🙂 Otišao sam nešto ranije sa plaže, baš zbog tog vetra, moja omiljena prodavnica girosa se zatvorila tako da sam večeru kupio na drugom mestu plus sam se častio još jednim smrznutim jogurtom. Poneo sam u apartman chill box, oprao kašiku i plastičnu posudu tako da u Beograd nosim komplet (doduše prazan) kutija, posuda, kašika i salveta, da ga stavim na policu iznad televizora sa ostalim trofejima.
Provalio sam da naselje Olimpik bič ima i deo iza crkve, tamo do sad nisam zalazio 🙂 Dosta je udaljeno od mora, plaže i glavnih zbivanja i vidim dosta omladinaca kako su zaposeli verovatno jeftinije apartmane u ovom udaljenom delu. Njima nije teško da otpešače do rive. Nije mi jasno samo kako nisu u školi, možda 1. septembar nije zakon u svim zemljama? Možda brucoši kreću od oktobra? Nemam pojma. Anyway, tražio sam neku dobru piceriju, kažu da se zove Peperia i navodno tamo prave pravu picu, na licu mesta je mese i peku, ove ostale su sve smrznute pa podgrejane. Ja tu piceriju nisam našao tako da sam na povratku opet uzeo “specijal pita giros” za dva ipo evra. Šta ću kada obožavam giros a u Beogradu ga ne jedem. Uvek moram da čekam godinu dana na novu turu girosa.
Dan sam inače proveo na delu plaže ispred hotela Đanulis gde mi se prvi put desilo da sam uzurpirao suncobran i ležaljke a da niko iz bara nije došao da mi kaže Hello. Na kraju sam ja otišao do njih da naručim milkšejk od čokolade. Gledao sam kako ga batica meša i bilo mi je interesantno koliko puno sladoleda je stavio u mikser (pola kilograma, možda i više?) da bi od toga i malo mleka na kraju dobio toliko tekućine da napuni onu standardnu plastičnu čašu. Valjda je sladoled vazdušast i kada se izmiksa/rastopi, ne ostane puno materijala od njega. Nisam nikad razmišljao o tome. Kakav je osećaj pojesti u cugu pola kilograma sladoleda, ni to nisam nikad probao. Eto zadatka.
Sedmi dan na moru i prvi dan neke ustaljene procedure sa odmora: ustajanje, doručak, plaža, ručak kod jučerašnjih prijatelja, plaža, zalazak sunca, natrag u apartman na tuširanje. Usput srećem gazdu apartmana koji priča Nemački koji ja ne razumem sem par fraza iz Partizanskih filmova. Curik Jugoslavien? Najn, Lefkada. Ah, zooo… Preskačem večeru jer giros na tanjiru i grčka salata su bili tako obilni da će me držati do jutra. A sutra ujutro pravac Lefkada.
Došlo je vreme da se oprostim od prelepe Parge i da se zaputim ka Lefkadi ali usput stajem prvo u Amudiju, letovalište na samom ušću reke Ahelon u more. I baš zbog tog ušća, voda je čas hladna, čas topla, što boravku u moru daje neki poseban šmek. Verovatno me zato i ne peku oči previše, voda nije toliko slana. Plaža je peskovita i duga, nekako pusta u ovo doba godine. Nema bič barova, idealno ako želite da pustite mozak na ispašu. Par ležaljki se naplaćuje 5 evra a za to dobijate dva gratis pića 🙂 Oko jedan Sunce već postaje nepodnošljivo (šesti dan sam u Grčkoj, nisam video nijedan jedini oblačak na nebu) pa sedam u auto i krećem ka obližnjem letovalištu Lutsa (valjda se tako izgovara). Vijugav asfaltni put do plaže duge tri kilometra, pronalazim smeštaj kod nekog čiče koji priča nemački kao navijen, prolazim pored Kuba bič bara na koji mi je pažnju skrenula koleginica ali se zaustavljam kod lokala na kojem piše “Pita giros – 2€”. Ispostavlja se da lokal vodi neko ko zna srpski (mislim da je Albanac ali nisam pitao), pa pored naručenog piva dobijam i meze dok giros ne bude spreman. Kaže čovek “sad će moja žena, ja ništa ne radim” 🙂 U bašti kavez sa papagajem koji imitira razne zvuke tipa zvono mobilnog ili govor gazde (“ela”), a kunem se da sam čuo i nešto što liči na paljenje motora auta/skutera. Giros i nije baš nešto (mislim da ga spremaju u tiganju a ne na ražnju) ali nema veze, naručujem i frape za poneti, ostavljam dva evra bakšiša i selim se na ležaljku u njihovom delu plaže. Tu sam dočekao zalazak Sunca negde na drugoj strani mora.
Upala mišića na donjim ekstremitetima pa sam uzeo spidbout za Sarakiniko. A brod je stvarno brz, prava uživancija jahati na talasima. Plaža je mala ali lepa, brzo se napunila. Na plaži su oni beli kamenčići od kojih voda dobija tirkiznu boju. Malo je nezgodno izaći iz vode preko takvih kamenčića (ili toneš ili te bodu po tabanima) ali ja imam uvežbanu akciju: doplivam do same obale sve dok kita stomak ne počne da mi se vuče po dnu, onda skupim noge i iz čučnja ustanem i odšetam do ležaljke dok otresam vodu iz kose 🙂 Ležaljke koštaju 6 evra, nismo dobili nikakvu priznanicu kada smo ih platili ali par sati kasnije krenuli su užurbano da lepe fiskalne račune na suncobrane. Valjda im je došla inspekcija ili finansijska policija. Ručak fenomenalan, u taverni Agali do koje se dolazi podužim stepenicama i sa koje se pruža pogled kao sa razglednice. Cene više nego pristupačne, tipa veliki Mitos 3 evra, musaka 8 evra, salata za dvoje 5 evra… Na kraju smo dobili po gratis kolač i flašicu vode. Agali iznajmljuje i sobe, eto dobre preporuke za neki pansion u Sarakiniku. Popodne su krenuli talasi, mada to nije umanjilo idilu. Mislim da na ovoj plaži može jako dugo da se ostane pošto sunce zalazi baš nisko ali nama je došlo vreme da krenemo natrag…
Po povratku u Pargu svraćanje na peščani deo gradske plaže i preplivavanje do ostrvceta. Koliko sam primetio, voda je u tom potezu dovoljno plitka tako da put može i da se prepešači. Dole ima kamenja i trave pa sam se ipak držao plivanja, ne volim da gazim kad ne vidim po čemu gazim. Na ostrvcetu sam se uspeo stepenicama ali pošto
nisam išao dalje u šetnju već sam odsedeo malo na minijaturnoj peščanoj plaži, vratio se nazad na obalu i dočekao zalazak sunca na peškiru. Primetio sam da u tom delu gradske plaže ima dosta naših ljudi sa peškirima na pesku tipa porodice sa malom decom, babe koje u moru peru plastične kese iz prodavnice itd. Na povratku u sobu sam kupio prvi ovogodišnji giros i to onaj skuplji od 2.8 evra. Nije bio loš, svinjetina, sutra ću u centru da kupim pileći od 2.2 evra pa da uporedim. Doveče osmina finala u basketu. Sinoć su Grci oplakivali poraz od Španije, večeras mi imamo konstantnu prednost protiv Čeha.