Monthly Archives: September 2016

Nei Pori

Finalna destinacija ovogodišnjeg letovanja. Danas sam nastavio tamo gde sam stao pre neki dan, magistralom dalje od Leptokarije, prvo sam svratio na lepu plažu Skotina, onda na plažu Pantelejmon podno tvrđave Platamon, šetao se prugom kroz tunel (bez brige, pruga nije u upotrebi) pa se popeo gore do tvrđave i malo razgledao ruševine i još interesantnije – uživao u vidiku na okolinu. Nakon toga sam se spustio do sela Platamon koje lepo izgleda i nema nešto bogate plaže (uske su) ali ono što sam video je i više nego odlično. Nakon šetnje po selu pravac sledeće mesto Nei Pori koje je sušta suprotnost Platamonu sa dugačkom i širokom peščanom plažom i plićakom od preko sto metara. Tu sam uz milk šejk i knjigu “100 deadly skills” dočekao zalazak sunca te se uputio natrag ka Paraliji da se pripremim za poslednji dan leta (letovanja) 2016.

pogled-sa-platamona

Lakuna

Sunce sija k’o tepsija, na nebu nijednog oblačka a nema ni vetra pa sam dan izblejao na plaži. Hteo sam da odem u Nei Pori ali, kad god je ovako lep dan a postoji mogućnost da se sutradan naoblači, put ostavljamo za sutra. Pročitao sam knjigu Lakuna do kraja. Lepa je, sentimentalna sa srećnim završetkom. Sviđa mi se izjava “žao mi je što je moj život napravio mrlju u tvom životu”. To bih mogao da izjavim nekim ljudima ako bi me to opralo. Na povratku u apartman sam u lokalnoj piceriji uzeo picu za poneti za svega šest ipo evra (pica i pivo u Piperiji su me koštali 13 ipo). A dobra je pica, baš sam se najeo.

bleja

Litohoro

Jutros sam se kolima zaputio put planinskog sela koje se zove Litohoro. Parkirao sam se na ulazu u selo (u podnožju) i onda krenuo da se verem uz splet uskih i strmih jednosmernih ulica. Negde iza groblja i posle jedne od brojnih (za ovako malo mesto) crkava, nalazi se restoran Miloj koji je istovremeno i ulaz u nacionalni park Olimp. Odavde kreće i jedna od pravih planinarskih staza (E4) ali ja sam se odlučio za lakšu varijantu i krenuo popločanom stazom koja praktično ide preko akvadukta: celim putem pod mojim nogama je žuborila voda lokalne reke koja se sliva sa planine i napaja pijaćom vodom selo iza mene. Na kraju ove staze se nalaze mali bazeni (vrtače?) gorepomenute reke.

Nakon povratka u selo krenuo sam dalje kolima ka Leptokariji koja na mene nije ostavila pozitivan utisak. Donji deo sela, deo ispod pruge i bliži moru, urbanistički izgleda blago rečeno kao Altina. Gornji deo sela je već klasika za Grčku. Plaža je sva nikakva, uska i sa mešavinom peska i kamenja. Jedino onaj severni deo plaže koji je malo širi i u kojem ima i prirodnog hlada vredi nešto. Pošto sam se smorio, krenuo sam natrag put Paralije a usput svratio na par zanimljivih mesta: plaža Milos, luka Litohoro, Gritsa, Variko. Sutra Prekosutra idem opet na jug, ovaj put u Nei Pori.

staza

Mediteransko selo

Tako se zove kompleks sastavljen od bungalova, restorana, barova i naravno velike peščane plaže. Selo u malom. Bilo je vedro i sunce je sijalo ali je i vetar duvao pa mi je na trenutke bilo zima. Voda je isto prohladna kada se uđe u nju ali kada se navikneš onda ti se ne izlazi 🙂 Otišao sam nešto ranije sa plaže, baš zbog tog vetra, moja omiljena prodavnica girosa se zatvorila tako da sam večeru kupio na drugom mestu plus sam se častio još jednim smrznutim jogurtom. Poneo sam u apartman chill box, oprao kašiku i plastičnu posudu tako da u Beograd nosim komplet (doduše prazan) kutija, posuda, kašika i salveta, da ga stavim na policu iznad televizora sa ostalim trofejima.

mediteranean-village

Piperia

Jutro je počelo sa oblacima pa sam malo šetao po Paraliji, slikao brodove, galebove i natpise na iskvarenom srpskom, iz supermarketa uzeo kefir i neke keksiće i u povratku u apartman svratio u pekaru i kupio zeljanicu i krofnu sa čokoladom za doručak. Zeljanica mi se nije svidela, kao da je bila bajata, a krofna đene-đene. Prijao mi je šećer. Kefir je bio dobar s tim što pola litre košta evro i trideset, u Beogradu je ista ta količina oko 50 dinara. Nisam osetio neku razliku u ukusu u odnosu na pančevački ili Megleov. Odgledao sam do kraja jedan lep španski film na latopu, “Palme na snegu” se zove, nebo se razvedrilo pa sam ostatak dana proveo na plaži. Vetra nema, sunce ne peče, voda je hladnjikava ali podnošljiva. Hladnija je nego u Pargi prošle godine sredinom septembra.

Doručak me je, iako mi se nije nije svideo, držao do posle pet popodne kada sam se zaputio ka Olimpik biču i zvanično u 17:30 našao piceriju Piperia koju sam bezuspešno tražio pre par dana. Nalazi se u ulici paralelnoj sa plažom ali ne u prvoj najbližoj već u sledećoj. Nije mi jasno kako je nisam video ranije. Naručio sam kriglu piva na točenje i jednu picu Specijal. Pivo je prijalo hladno, pica je bila odlična vruća i izdašna, ima malo više testa sa strane ali to ne smeta. Lepo sam se najeo i u sedam sam već bio ponovo u apartmanu i čekao da kuvalo ugreje vodu za kafu.

eros

Petros – kip simbolizuje Petra na letovanju

Još jedan Katerini

Pošto me još uvek bole noge od jučerašnje avanture, seo sam u auto i otišao par kilometara na sever (uzvodno, što bih ja rekao) do mesta Katerini. To nije isti onaj Katerini od pre neki dan, ovo je Katerini na moru. A “paralija” na grčkom jeziku inače znači “plaža” i mesto Paralija je nastalo kao plaža tog kontinentalnog Katerinija, sad smo otkrili i Katerini na moru. Plaža je dugačka, peskovita, praktično je to ista plaža koju imamo i dole u Paraliji i Olimpik biču samo što je ovde sve mnogo mirnije. Još par kilometara severnije je još jedna lepa plaža, Korinos, ali sam čuo da se tamo okupljaju golaći pa nisam hteo da idem, nisam obučen adekvatno 🙂

U povratku sam svratio do Lidla da vidim radno vreme pošto sam planirao da u nedelju ujutro, kada budem krenuo za Beograd, eventualno kupim neke đakonije ali se ispostavilo da supermarket baš nedeljom otvara kapije tek od 11 što mi je kasno tako da ću u kupovinu verovatno u subotu popodne. U Temišvaru sam našao gomilu zanimljivih sitnica, uglavnom za pod zub, voleo bih i odavde neki sličan paket da ponesem.

suncobran

Olimp

Za doručak konzerva masne tunjevine sa beogradskog buvljaka i neki grčki sladunjavi hleb, ranac na leđa pa autom do mesta Dion i još malo ka Olimpu, dokle god ide asfaltni put. Na mestu gde asfalt pređe u tucanik, pored male crkve, parkiram Alfu pa krenem pešaka uzbrdo ka planinskom domu. Postoje dva puta: kraći ali strmiji, prava planinarska staza, i duži ali laganiji, praktično put za hrabrije vozače. Ja se mudro odlučim za ovaj lakši put, nisam merio vreme ali stigao sam do gore za manje od tri sata. Nijedan auto nije prošao pored mene dok sam se peo i, iskreno, mislio sam da se tim putem vozi u nekom rasklimanom pikapu samo stari Grk koji radi gore u domu. Međutim, gore je već bilo parkirano 4-5 auta, neki Bugari uglavnom pa eto, izgleda da to ni nije tako ekstremna vožnja.

U povratku se odlučim da krenem drugim putem, planinarskom stazom. E sad, iz iskustva znam da je spuštanje daleko napornija disciplina od penjanja. Kada se penješ samo stavljaš nogu pred nogu i sve zavisi od tvoje snage i kondicije. Spuštanje je zajebano, paziš bukvalno na svaki korak, gledaš da ne iskreneš zglob ili da se ne otkotrljaš/proklizaš ili da ne izgubiš ravnotežu na uskoj stazi pa da se strmoglaviš u ambis sa strane. Sve sam to znao ali sam mislio, pošto je staza toliko kraća od puta kojim sam došao, da ću do dole biti za pola sata lomatanja po šumi. Lomatao sam se puna dva sata, od deset do jedan do deset do tri, na kraju nisam osećao noge 🙂 Da sad ponovo idem, ne bih išao stazom ni za živu glavu.

Odmorio sam kraj auta, usput pomogao nekom Grku da okrene svoj auto koji se ugasio i da ga upali na nizbrdici, pa se vratio do Diona i posetio arheološki park. Ostaci starog grada, zidine, amfiteatar itd. Napravio sam par fotki i krenuo natrag preko Katerinija i Olimpik biča na jučerašnju plažu a pošto sam preskočio ručak, odmah sam naručio milk šejk od čokolade kako bih nadoknadio energiju te ostatak dana proveo odmarajući na ležaljci uz zalazak sunca. Za večeru ostatak Plazme i nudle 🙂

plazma

Olimpik bič

Provalio sam da naselje Olimpik bič ima i deo iza crkve, tamo do sad nisam zalazio 🙂 Dosta je udaljeno od mora, plaže i glavnih zbivanja i vidim dosta omladinaca kako su zaposeli verovatno jeftinije apartmane u ovom udaljenom delu. Njima nije teško da otpešače do rive. Nije mi jasno samo kako nisu u školi, možda 1. septembar nije zakon u svim zemljama? Možda brucoši kreću od oktobra? Nemam pojma. Anyway, tražio sam neku dobru piceriju, kažu da se zove Peperia i navodno tamo prave pravu picu, na licu mesta je mese i peku, ove ostale su sve smrznute pa podgrejane. Ja tu piceriju nisam našao tako da sam na povratku opet uzeo “specijal pita giros” za dva ipo evra. Šta ću kada obožavam giros a u Beogradu ga ne jedem. Uvek moram da čekam godinu dana na novu turu girosa.

Dan sam inače proveo na delu plaže ispred hotela Đanulis gde mi se prvi put desilo da sam uzurpirao suncobran i ležaljke a da niko iz bara nije došao da mi kaže Hello. Na kraju sam ja otišao do njih da naručim milkšejk od čokolade. Gledao sam kako ga batica meša i bilo mi je interesantno koliko puno sladoleda je stavio u mikser (pola kilograma, možda i više?) da bi od toga i malo mleka na kraju dobio toliko tekućine da napuni onu standardnu plastičnu čašu. Valjda je sladoled vazdušast i kada se izmiksa/rastopi, ne ostane puno materijala od njega. Nisam nikad razmišljao o tome. Kakav je osećaj pojesti u cugu pola kilograma sladoleda, ni to nisam nikad probao. Eto zadatka.

olimpik-bic-crkva

Katerini

Prognoze su se ostvarile i jutros je padala kiša. Smazao sam jednu haringu sa beogradskog buvljaka uz grčki sladunjavi hleb, odgledao film na latopu pa, kada se vreme malo smirilo, seo u bus za Katerini (crvena karta). Malo sam prošetao po gradiću, napravio par fotki i pojeo đevrek i smrznuti jogurt. Inače, na ulicama i po kafićima u po bela dana ima jako puno sveta a nisu u pitanju samo turisti. Sve sam se nadao da ću u toj gužvi naleteti na Mariju ali mrka kapa. Saobraćaj u Kateriniju je meni neverovatan, sa mrežom jednosmernih ulica. Trebalo mi je vremena da provalim gde da uhvatim autobus natrag za Paraliju 🙂 Kada se već bilo razvedrilo, uhvatio sam taj autobus, presvukao se i otrčao na plažu gde sam proveo ostatak dana. Čak sam uspeo danas da izgorim nos i čelo, ne znam da li u Kateriniju ili na plaži.

katerini

Palma u Paraliji

Oblačan dan u Paraliji. Nisam se kupao nego sam pre podne proveo u obilasku Paralije i Olimpik biča i kupovini suvenira. Kupio sam i kišobran za tri ipo evra, ne zbog sutrašnjeg dana za koji se predviđa kiša, već da ga imam kada se vratim u Beograd. Stari kišobran me je služio godinama ali su mu se žice iskrivile i ne deluje mi više pouzdano, kao da će svaki čas da kolabrira. Gledao sam i polovne kožne zimske jakne za pet evra ali se nism usudio nijednu da kupim. Sutra ću da skoknem u Katerini da vidim šta tamo ima u ponudi pa ću da odlučim. U povratku u apartman sam kupio moju omiljenu poslasticu – smrznuti jogurt. Popodne sam se izležavao na plaži i pročitao do kraja knjigu koju sam započeo još pre par meseci u Beogradu. U pitanju je naslov “Jedan hitac”, storija iz sage o Džeku Ričeru, po kojoj je snimljen i film sa Tomom Kruzom u glavnoj ulozi. Rekao bih da je knjiga bolja od filma kao i da ima razlike u radnji (knjiga je šira i kompleksnija). Na kraju dana sam primetio i da mi je lice pocrvenelo u oblačnom danu.

palma