Za doručak konzerva masne tunjevine sa beogradskog buvljaka i neki grčki sladunjavi hleb, ranac na leđa pa autom do mesta Dion i još malo ka Olimpu, dokle god ide asfaltni put. Na mestu gde asfalt pređe u tucanik, pored male crkve, parkiram Alfu pa krenem pešaka uzbrdo ka planinskom domu. Postoje dva puta: kraći ali strmiji, prava planinarska staza, i duži ali laganiji, praktično put za hrabrije vozače. Ja se mudro odlučim za ovaj lakši put, nisam merio vreme ali stigao sam do gore za manje od tri sata. Nijedan auto nije prošao pored mene dok sam se peo i, iskreno, mislio sam da se tim putem vozi u nekom rasklimanom pikapu samo stari Grk koji radi gore u domu. Međutim, gore je već bilo parkirano 4-5 auta, neki Bugari uglavnom pa eto, izgleda da to ni nije tako ekstremna vožnja.

U povratku se odlučim da krenem drugim putem, planinarskom stazom. E sad, iz iskustva znam da je spuštanje daleko napornija disciplina od penjanja. Kada se penješ samo stavljaš nogu pred nogu i sve zavisi od tvoje snage i kondicije. Spuštanje je zajebano, paziš bukvalno na svaki korak, gledaš da ne iskreneš zglob ili da se ne otkotrljaš/proklizaš ili da ne izgubiš ravnotežu na uskoj stazi pa da se strmoglaviš u ambis sa strane. Sve sam to znao ali sam mislio, pošto je staza toliko kraća od puta kojim sam došao, da ću do dole biti za pola sata lomatanja po šumi. Lomatao sam se puna dva sata, od deset do jedan do deset do tri, na kraju nisam osećao noge 🙂 Da sad ponovo idem, ne bih išao stazom ni za živu glavu.

Odmorio sam kraj auta, usput pomogao nekom Grku da okrene svoj auto koji se ugasio i da ga upali na nizbrdici, pa se vratio do Diona i posetio arheološki park. Ostaci starog grada, zidine, amfiteatar itd. Napravio sam par fotki i krenuo natrag preko Katerinija i Olimpik biča na jučerašnju plažu a pošto sam preskočio ručak, odmah sam naručio milk šejk od čokolade kako bih nadoknadio energiju te ostatak dana proveo odmarajući na ležaljci uz zalazak sunca. Za večeru ostatak Plazme i nudle 🙂