Ujutro sam krenuo stepenicama do tvrđave i propisno se oznojio. Tvrđava je bila zatvorena pa sam se spustio dole ali sa druge strane i izbio na Valtos plažu. Otišao sam u drugi (peščani) deo plaže i zauzeo ležaljke i suncobran kod kafea Talasa. Inače, ovde nema ona fora sa Halkidikija da kupite recimo frape i dobijete gratis ležaljku, već se ležaljka posebno plaća (7 evra ova moja) a vi možete a i ne morate ništa dodatno da naručujete. Možete da donesete rashladnu torbu sa svojim osveženjem ako želite. A ne morate ni ležaljku i suncobran da plaćate ako stavite peškir na pesak a ne na ležaljku. Ima mesta za sve. Pošto ja imam loša iskustva sa podnevnim suncem, uzimam ležaljku i suncobran da bih se zaštitio u najvrelijem delu dana.

A baš u tom delu dana oblačim majicu, nazuvam sandale, stavljam kapu na glavu i krećem da se verem po brdima u pravcu Sarakiniko plaže. Volim tako da lutam po kršu, to sam radio i na Tasosu i u Pefkohoriju i u Toroniju, a u Uranopoliju zamalo da preplivam na Atos 🙂 Elem, nekoliko opasnih uspona pa onda strmih silazaka, za oko sat vremena napornog hoda stižem do plaže Agios Sostis, shvatam da imam još da se lomim do Sarakinika a da nemam ni peškir ni kremu ni vodu pa u duhu one priče o liku koji je krenuo da preplivava Dunav kod Pančevačkog mosta, na deset metara od suprotne obale rekao “ne mogu više” i krenuo natrag, ja isto tako krenem natrag. U povratku prvo ide dugačak i oštar uspon, žeđ je već opasna, plašim se da ne dobijem toplotni udar. Na sreću, na kraju uspona, kod raskrsnice, viri cev vodovoda iz zemlje (nadam se da je cev vodovoda), i sa ventila curka voda. Garantujem da mi je ta voda, koju sam puštao da se nakupi u dlanovima pa je onda srkao, bila najdraže piće u poslednjih nekoliko meseci 🙂 Elem, napio sam se tu, pokvasio po glavi, odmorio i dobio nalet snage. Nastavio sam natrag ka Valtosu, obišao neki manastir usput (zapravo ruševine starog manastira, nisam ulazio u aktuelno zdanje da ne skrnavim) i spustio se u bar Talasa na veliki Mitos (“small or large?” – “largest!“) i salatu. Hteo sam da uzmem salatu sa jagodama (nije voćna salata nego baš salata) a Sofija kaže da nemaju jagode, jel’ može lubenica? Može srećo, samo daj nešto osvežavajuće. I salata je zaista dobra, meni neka do sada nezamisliva kombinacija lubenice, zelene salate, parmezana, balzamika, krutona i nekih semenki ali tako ukusna i osvežavajuča, kombinacija slatkog, slanog, kiselog… vrh.

Na plaži sam negde do blizu osam, krećem opet uz stepenice ka tvrđavi da bih se spustio u Pargu kad, tvrđava radi 🙂 Iskoristim priliku da na brzaka obiđem zdanje i tu potrošim sigurno 45 minuta pošto ima toliko zanimljivih kutaka i stazica da moram sve da vidim. Na kraju se smrklo, tu su bile neke podzemne prostorije a la tamnice, ja nisam smeo da ulazim u njih već sam samo sa ulaza okidao aparat sa blicem. Baš me zanima da li će se na snimcima videti neke karakondžule ili barem orbovi 🙂 Silazak niz stepenice ka gradu je po meni teži od penjanja uz njih. Penjanje je jednostavna radnja, noga pred nogu i samo od lične kondicije/snage zavisi koliko ćeš se umoriti. Silazak je veliko opterećenje za zadnju ložu i stopalo, lako možeš da sklizneš ili nezgodno staneš ili da u mraku pogrešno proceniš razdaljinu. Ali, preživeo sam i to, stigao u smeštaj i prionuo na slaninu i kačkavalj iz Zemuna 🙂 Nadam se da nisam preforsirao danas pošto za sutra planiram put do Lihnosa ali kroz maslinike.