Provalio sam da naselje Olimpik bič ima i deo iza crkve, tamo do sad nisam zalazio 🙂 Dosta je udaljeno od mora, plaže i glavnih zbivanja i vidim dosta omladinaca kako su zaposeli verovatno jeftinije apartmane u ovom udaljenom delu. Njima nije teško da otpešače do rive. Nije mi jasno samo kako nisu u školi, možda 1. septembar nije zakon u svim zemljama? Možda brucoši kreću od oktobra? Nemam pojma. Anyway, tražio sam neku dobru piceriju, kažu da se zove Peperia i navodno tamo prave pravu picu, na licu mesta je mese i peku, ove ostale su sve smrznute pa podgrejane. Ja tu piceriju nisam našao tako da sam na povratku opet uzeo “specijal pita giros” za dva ipo evra. Šta ću kada obožavam giros a u Beogradu ga ne jedem. Uvek moram da čekam godinu dana na novu turu girosa.
Dan sam inače proveo na delu plaže ispred hotela Đanulis gde mi se prvi put desilo da sam uzurpirao suncobran i ležaljke a da niko iz bara nije došao da mi kaže Hello. Na kraju sam ja otišao do njih da naručim milkšejk od čokolade. Gledao sam kako ga batica meša i bilo mi je interesantno koliko puno sladoleda je stavio u mikser (pola kilograma, možda i više?) da bi od toga i malo mleka na kraju dobio toliko tekućine da napuni onu standardnu plastičnu čašu. Valjda je sladoled vazdušast i kada se izmiksa/rastopi, ne ostane puno materijala od njega. Nisam nikad razmišljao o tome. Kakav je osećaj pojesti u cugu pola kilograma sladoleda, ni to nisam nikad probao. Eto zadatka.
