Uradio sam mali servis (7,500 dinara) i registrovao auto (26,800 dinara). Sada sam miran godinu dana. U stvari nisam, brava na suvozačevim vratima se zaglavljuje, ljudi iz servisa nisu uspeli da je osposobe tako da ću je najverovatnije menjati. S obzirom da je u pitanju Alfa, neće biti jeftino.
Zamenio sam još jednu sijalicu na autu u poslednjih mesec dana. Kod ove sam se malo više pomučio pošto je nepristupačna a i nisam iz prve ukapirao kako je pričvršćena. Anyway, uzeo sam najskuplju Osram H7 od 450 dinara, računam duže će da traje pa neću morati u skorije vreme ponovo da lomim prste. Sad mi levi far svetli jače od desnog.
Taj taster se nalazi(o) na suvozačevim vratima i služi za otvaranje i zatvaranje prozora. U jednom trenutku sam primetio da ga nema. Ne znam kada je nestao, ne sedim često na suvozačevom mestu mog auta, pretpostavljam da ga je zakačio neko koga sam vozio ili su ga ovi iz perionice otkinuli dok su briskali unutrašnjost. Nisam se nešto mnogo potresao zbog gubitka pošto na svojim vratima imam taster i za taj prozor pa nisam ni jurio zamenu. Elem, kada sam posle izvesnog vremena bio u servisu zbog nekih drugih stvari, pitao sam ih da li imaju taster da mi ga ugrade, plaćam u kešu. “Nema to, to je retko da se nađe. Italijani nikada nisu taj taster izbacili na tržište kao rezervni deo, kupuje se ceo mehanizam a to je skupo” kaže tip sa prijavnice. OK, nema veze, pitam samo. “A da nije taster slučajno upao u vrata, da li mali može da skine tapacirung kada je auto već u servisu i pogleda”, pada mi na pamet jedan od verovatnih scenarija nestanka. “Ne može to da upadne, to je veliko.” OK, videću u oglasima da neko nije rashodovao. Prođe neko vreme, otkaže mi taster za vozačev prozor a ja navikao da se vozim sa otvorenim prozorima pa reših da odem do servisa. Majstor očistio koroziju, sve lepo radi, ja ga pitam koliko je komplikovano naći taster za suvozačeva vrata a on kaže nije uopšte komplikovano. Okrene telefon, dogovori se sa nekim likom, kaže 30 evra i imaćeš taster. Meni cena izgleda u redu, ipak je to Alfa. Da je rekao 50 evra verovatno bih i na to pristao. Računam, 30 evra je manje od 50 evra, znači, nije skupo, još sam dobro i prošao. Ostavim auto u servisu, odem busom do Jakova da vidim da li je još uvek na istom mestu, uverim se da je Jakovo još uvek na istom mestu i krenem natrag istim busom kad evo zove me majstor. “Da kupite jednu Kokakolu i kvit smo.” “Zašto?” “Pa ja krenuo da skidam tapacirung…” “…i nađeš taster?” “Da.” “Pa rekao sam onom tvom bizgovu da mi to deluje kao verovatan scenario ali ne vredi.” “Ebiga, onda da se izvinem u kolegino i moje ime…” “Ništa, ništa, evo dolazim sa Kokakolom”. Svratim u Aman bre, uzmem dva soka i četiri sladoleda, odnesem im na prijavnicu, uzmem ključ od auta i pravac na pos’o.
Iskoristio slobodan dan koji mi je ostao od Prvog maja (bio sam na odmoru kada se potrefio neradan dan) pa sam neplanirano oterao auto na servis (nije hteo da se otvori prozor na vozačevim vratima). Dok sam po običaju čekao da mi jave da mogu da dođem po auto, malo sam se vozio autobusom, da se podsetim kako to izgleda pošto se nisam vozio istim barem mesec dana a i da mi ne propadne kredit na Bus Plus kartici. Usput sam video dva momka kako sportski trče za busom (i stižu ga), lika na stanici u košulji kome je ispao stomak preko pantalona kao dve ogromne kese, devojku sa podvrnutom majicom kako pere kola u perionici, matorog smrdu kako unosi paletu na zadnja vrata busa…. I žene. Puno žena. U Surčinu sam kupio pancerotu i umastio majicu a na pijaci primetio da nemaju hale za sireve i rashladne vitrine već da se sve, i sir i slanina i kobasica prodaju sa tezgi. Što se tiče auta – korodirali tasteri, majstor sve to očistio i naplatio 1000 dinara uz dogovor da se čujemo sutra da vidimo da li može da mi nabavi nedostajući taster na suvozačevim vratima koji je volšebno nestao pre nekih godinu dana; verovatno ga odvalili ovi u perionici. Popodne svratio do pekare da vidim pekarku i njen osmeh, usput od nje kupio lepčić i rolnicu sa jabukama da ne ispadnem previše sumnjiv. Moram i sutra posle posla da svratim da je vidim. Doveče instalirao Combat Arms i napravio odnos 0.3 (46 ubijenih, 151 put umro). Muči me stara FPS boljka: ne znam u koga da pucam i ne znam ko u mene puca. Da li postoji neki tutorijal kako se igraju FPS igre? Nova stavka za to do listu…
Oterao sam auto na redovan godišnji servis pa, pošto sam imao sat vremena fore, malo sam lutao po Ledinama. Primetio sam da ovde avioni dosta nisko lete zbog blizine piste Aerodroma Beograd. Buka motora aviona koji sleću i uzleću je zaglušujuća, mnogo glasnija nego dole u savskim blokovima. Valjda su se ljudi koji ovde žive navikli na avione koji im preleću iznad glava i da im se svako malo tresu prozori. Na kraju sam u šetnji nabasao na žicu koja ograđuje aerodrom. Pored nje vodi puteljak kojim može da se dođe do autoputa i “isključenja za Foks” pa ću jednog dana sigurno napraviti turu biciklom kroz polja i pored piste, samo da me psi lutalice ne pojedu. Inače, Ledine su veoma živopisan kraj, mešavina straćara, luksuznih kuća i nekakvih hala, sve razbacano duž glavne saobraćajnice, puta za Surčin.
Da Vučić vidi kada bude svraćao u naš kraj…
Kada sam se vratio po auto pao je dogovor da dođem u ponedeljak da mi zamene donju viljušku na jednom od točkova i neki dihtung. Izgleda da je ulaganje od 200 evra godišnje u auto neizbežno.