Mislim da sam pokupovao sve što mi treba za put. Zapravo, nisam kupio papriku u pavlaci a imao sam veliku želju da ponesem jedno pakovanje od 400 grama ali u Rodi je ona bezobrazno skupa, 190+ dinara, dok je u Disu 160. Ovog puta je odluka bila da idem u Rodu, nisam hteo da svraćam u Dis zbog jednog artikla. Nema veze, uzeo sam katunski kajmak a imam još domaće hrane da ponesem, da se nađe. Sutra se pakujemo a u subotu ujutro u 4 – pravac Parga 🙂
Sezona u kojoj Molder saznaje da mu je sestra mrtva i to saznanje predstavlja uvertiru u to da Molder više nema razloga da se bavi poslom kojim se do sada bavio jer, razlog za njegovo angažovanje oko Dosijea Iks je nestanak sestre (otimica od strane tuđina) a ako obrišemo glavnu premisu onda nestaje i potreba za daljim epizodama serije. Pošto Molder ne može tek tako da kaže “neću više da radim”, njega otimaju vanzemaljci a mi ćemo u narednoj sezoni videti ko će ga zameniti i u kom pravcu će ići radnja, da li ćemo dobiti novog “vernika” ili ćemo dobiti novu Skali a Skali će postati Molder… Ali to kada se vratim sa odmora.
Nije to ni tako loše ispalo za prvi put. Sledeći će biti još bolji 🙂
Recept je jednostavan: rastopi se 100 grama bele čokolade, doda se 120 grama krem sira, tri žumanceta i sve se lepo umeša. Onda se postepeno dodaje sneg od tri belanaca, razlije se u kalup pa u rernu: 15 minuta na 170 stepeni, 15 minuta na 150 stepeni i na kraju još 15 minuta u isključenoj rerni.
Danas je kolega pustio muziku u klonji. Zapravo, muzika se čuje u kuhinji, rest-rumu i toaletu ali ova poslednja lokacija ostavlja najjači utisak. Na žalost, ne čuje se u samoj kabini ali ako držiš odškrinuta vrata dok sediš na ve-ce šolji, ugođaj je mnogo zanimljiviji. Sve u cilju prijatnije provedenog vremena na poslu. Pre par dana sam pročitao vest o tome kako kineske IT kompanije zapošljavaju, kako bih rekao, animir dame, da povećaju produktivnost programera na radnom mestu. Moram da predložim nešto slično. Mislim, to ne može da bude nešto preskupo? Dotična ne mora da radi puno radno vreme. Dovoljno je da svakog dana dođe na sat-dva, podigne moral radnicima i onda može da ide svojim poslom. Verovatno ima svoj day job. “Hej Acko, linije koda samo lete? Tako i treba. Miki majstore, roksuješ? Samo cepaj.” Ovog puta moram da istrajem na ovoj ideji pošto su svi moji dosadašnji pokušaji da utičem na oplemenjivanje radnog prostora propali. Na primer, hteo sam da firma postavi neko zelenilo u kancelariju koje bih ja vremenom oblikovao u pravu pravcatu živu ogradu oko mog stola čime bih se izolovao od ostalih kolega. Zatim, isterivanje Android programera iz njihovog ofisa i strateško raspoređivanje lejzi begova. Ili, hteo sam da na zid levo od mene okačim slike ruskih mehova. Točilica za pivo na svakom stolu. Roštilj na terasi koji bi non-stop radio (kao sijalica: jeftinije je da radi bez prekida nego da se svaki dan raspaljuje). O antigravitacionoj sobi ni da ne govorim. Ima tu još dosta konstruktivnih ideja…