Prvo sam u rano jutro lopatao sneg ispred kuće. Onda sam pola sata otkopavao auto istom tom lopatom. Kada sam mislio da sam spreman da uzletim, seo sam u auto, dao gas a on je prešao metar pre nego što se zaglavio. Onda nisam mogao da otvorim vozačeva vrata i da izađem zato što se auto zaustavio tik uz mesto na koje sam do malopre nagomilaovao sneg pa sam morao da se prebacim na suvozačevo mesto i izađem sa druge strane. Još malo krčenja puta da uhvatim zalet, sedam ponovo u auto, dajem gas i ovog puta se izvlačim iz smeta. Auto ide, sav vrda po kolotrazima, ja rešio da se ne zaustavljam dok ne stignem do ulice. Taj puteljak kojim vozim svaki dan je u principu OK po normalnom vremenu, mogu dva auta da se mimoiđu. Međutim, u ovakvoj situaciji, većim delom puta postoje samo dva kolotraga i ako nešto naiđe iz suprotnog smera, jedan će morati da se vrati u rikverc do prvog zgodnog mesta za mimoilaženje. Zato sam izvezao u cugu do ulice, parkirao auto pa se peške vratio 720 metara do mesta sa kog sam krenuo da vratim lopatu u kuću i onda opet 720 metara peške natrag do auta 🙂

Povratak nazad je bio komplikovaniji pošto je taj puteljak na blagoj uzbrdici ali sam i to izgurao uz dva zastoja. Sad me brine to što sam se parkirao “nosem napred” a ne u rikverc kako se inače parkiram, ne znam kako ću ujutro da se isparkiram. O tom potom.