Vrisak jedan je remek delo, nešto između horora i parodije na horore i njihove klišee. Drugi deo je za nijansu lošiji ali još uvek dobar film. Prvi Mrak film je dobra parodija na parodiju. Uglavnom oslikava prva dva Vriska na neki svoj uvrnuti način. Drugi Mrak film ima dobru premisu ali loše izvođenje. Dobra je (opet klišeizirana) priča o grupi ljudi koji provode noć u ukletoj kući. Neke scene su dobre, neke dosadne. Film traje svega 70 minuta. Treći Mrak film nam donosi novog režisera i dosta poznatih glumaca u epizodnim ulogama. Po meni je bolji od drugog dela.
Pogledao film Supstanca (The Substance) preko MojOFF servisa. Dobar je film, priča je zanimljiva i aktuelna, boje i svetlost u scenama su prelepi, kadrovi su baš dobri. Dve glavne glumice su hrabre 🙂 Jedino mi se kraj nije svideo. Doveden je do apsurda ali i cela tema filma je apsurdna pa su verovatno hteli da stave krunu na ceo doživljaj.
Iskoristio novogodišnje praznike pa pogledao nekoliko, neću da kažem novih, ali filmova nastalih u poslednjih pet godina… Carry-On je Božićni film u duhu “Umri muški”. Cela akcija je malo over the top i potpuno nerealistična ali na kraju zabavna za gledanje što je i glavni cilj. The Short History of the Long Road je potpuno drugačiji film ali isto tako lep za gledanje. Priča o devojci koja u svom kombiju (Type 2 T3 za nerdove) putuje po Americi u potrazi za majkom. Imamo Denija Treha u ulozi automehaničara 🙂 The Lighthouse, crno-belo ostvarenje sa formatom slike 4:3, mračna priča o usamljenosti i ludilu. Takođe ima i referenci na grčku mitologiju odnosno na to kako je Prometej ukrao bogovima vatru. U filmu Heretic vidimo Hju Granta u, po njega neuobičajenoj, veoma uznemirujućoj roli. Veći deo filma je odličan, dijalozi odnosno više Grantovi monolozi su super ali je sam kraj nekako klišeiziran. Strange Darling, film podeljen u šest poglavlja plus epilog. Poglavlja nisu ispričana pravim redosledom tako da do pred sam kraj filma nije jasno ko je tu negativac 🙂 Speak no Evil je klasičan horor “u gostima na izolovanom imanju kod čudnog domaćina”. Ništa novo ali može da se gleda. Mislim da je ovo rimejk nekog skandinavskog filma istog ili sličnog naziva. Na kraju Longlegs, još jedan horor. Igra Nikolas Kejdž, neprepoznatljiv ispod maske/šminke i sa poprilično malom minutažom što je dobro 🙂 Film ima dobru atmosferu i nekoliko rupa u priči.
Pošto sam se podsetio ranih Saw filmova i problema potpunih stranaca zatočenih u nekom prostoru iz kojeg treba pobeći, red je da se podsetim i Kocka trilogije. Prva Kocka je kao i prvi Saw bila revolucionarna: niskobudžetni film sa glumcima amaterima u nadrealnom okruženju lavirinta prostorija u obliku identičnih kocki. Neke kocke su bezbedne, neke kriju smrtonosne zamke u sebi. Kocke se s vremena na vreme kreću a zatočenici pokušavaju da nađu izlaz iz lavirinta. Neka vrsta igre za bogataše koji vole da se klade na to ko će da pobedi u “igri gladi” mada u ovom filmu nema naznaka koja je svrha svega ovoga. Film je generalno gledano dobar, problem je loša gluma i loši dijalozi. Sa druge strane, druga Kocka, Hiperkocka, je verovatno jedan od najglupljih filmova ikada. Gluma i dijalozi su još lošiji nego u prvom delu, priča je još lošija nego gluma i dijalozi. Kompjuterski generisani efekti su katastrofa. Kraj filma je nešto najgluplje što su mogli da smisle. Treća Kocka, Nulta, je prequel prvom filmu i ima potencijal da bude najbolja u serijalu pošto je produkcija bolja a i pratimo paralelno priču zatočenika i čoveka-nadzornika koji ih posmatra putem monitora dok i sam ne odluči da uđe u igru. U ovom filmu imamo i hint da postoji neko iznad ko bira sve te ljude, briše im sećanja i smešta ih u kocku. Šteta što nisu malo više to razradili.
Izašao je novi film iz serijala Saw, deseti po redu 🙂 U to ime reših da se podsetim ranijih izdanja tako da sam pogledao prva tri filma. Prvi film je zanimljiv, revolucionaran za svoje vreme, pravi predstavnik podžanra torture porn. Veći deo radnje se vrti oko dva zatočenika u jednoj prostoriji sa dilemom “hoćeš da umreš ili da sečeš sebi nogu testerom (engl. Saw)”. Jedan od njih, stanoviti doktor Gordon, to i radi, a na kraju imamo i šokantno razrešenje: pa Džig je sve vreme bio sa njima u istoj prostoriji pretvarajući se da je mrtvac! U drugom delu imamo veću grupu ljudi koja se bori da preživi, nešto što viđamo i u drugim horor serijalima, i koji padaju jedan za drugim kako film odmiče. Likovi su malo šablonizovani, već viđeni, što je verovatno i očekivano. Ono što je interesantno je da je među njima i jedna preživela Džigova žrtva, Amanda, koju smo na kratko upoznali u prvom filmu. Kraj je opet šokantan: Amanda je u stvari Džigova štićenica i sledbenik, partner u zločinu, ubačeni element. Treći film se uglavnom vrti oko jednog lika koji je u dilemi da li da se osveti ljudima koji su ga povredili a koje je Džig ubacio u svoju smrtonosnu igru ili da im oprosti i pokuša da ih spase. Paralelno pratimo retrospektivu dešavanja kako je to Amanda od Džigove žrtve postala njegov partner u zločinu i verni sledbenik. Kraj je nekako slab, praktično svi umiru (zato što se Džig samo igrao sa njima), uključujući i Džiga i Amandu, sem glavnog lika koji je ostao bez svega. Glavni lik bi mogao da se pojavi u četvrtom filmu pošto je ostao jedan nedovršeni posao za njega, ali to ćemo tek da vidimo.
Tobin Bel
Apdejt: nastavio sam sa serijalom 🙂 Četvrti deo sage počinje slikovitom Džigovom autopsijom što samo potvrđuje da je dotični definitivno mrtav. Nakon ove scene film se malo komplikuje, odnosno, ono što će tek na kraju biti jasno jeste da se ostatak Saw IV filma dešava u isto vreme, paralelno, sa filmom Saw III. Saw IV se takođe završava u prostoriji gde su pre samo par minuta umrli i Džig i Amanda. Da, i glavni lik iz trećeg dela je umro na istom mestu par sekundi posle njih. Šokantna spoznaja ovog filma je da Džig ima još jednog pomoćnika/sledbenika, i to nikog drugog do detektiva koji se zove Hofman. Peti deo je, slično trećem, pun flešbekova u kojima saznajemo kako je Hofman (slično Amandi) ušao u dil sa Džigom. Izgleda da je Hofman postao Džigov partner pre Amande. Paralelno sa flešbekovima pratimo istragu u sadašnjem vremenu jednog FBI agenta koji sumnja da su Džig i Amanda bili jedini partneri u zločinu. Put ga polako vodi ka Hofmanu ali na kraju i on gine u svojoj igri. Film je dobar ali što neko reče, svaki put kada se pojavi novi film u serijalu, fanovi moraju da pogledaju sve prethodne nastavke kako bi bili u stanju da isprate fabulu radnje 🙂
Tobin Bel na autopsiji
U šestom delu pratimo Hofmana kako sprovodi u delo poslednju Džigovu igru koju je ovaj osmislio neposredno pre svoje smrti a kako bi se osvetio liku koji mu nije obezbedio finansijska sredstva za terapiju protiv kancera. Paralelno sa igrom, Hofman podmeće sve više dokaza protiv FBI agenta iz prethodnog dela ali ostatak FBI-ja nastavlja istragu u svom smeru koji se sve više približava Hofmanu. U spektakularnom kraju filma, Hofman pobija ostatak FBI agenata i ulazi u sukob sa Džigovom bivšom ženom Džil koja ima kompromitujuće pismo u vezi sa Hofmanom. Ispada da je i Džil nekim delom bila Džigov partner u zločinu, barem posthumno. Sedmi deo koji se u isto vreme zove i Saw 3D i Saw: The Final Chapter, donosi poslednje poglavlje iz Hofmanove ere. Ovde, dok pratimo novu igru, po običaju imamo paralelnu priču u kojoj Hofman pokušava da se dočepa Džil koja potpada pod policijsku zaštitu. Međutim, to njemu ništa ne smeta, pošto je na svom putu pobio celu policijsku stanicu a na kraju i Džil. Poslednje iznenađenje: Hofmana sačekuje niko drugi do doktor Gordon, koji je preživeo u prvom filmu tako što je odsekao sebi nogu te postao Džigov prvi sledbenik, pre Amande i Hofmana. Dobri doktor Gordon se obavezao da će, desi li se nešto Džil, reagovati, te je uhvatio Hofmana i strpao ga u istu prostoriju iz prvog filma ali je pre toga izbacio testeru iz nje. Tako se krug zatvorio.
Kraj sedmog filma
Nakon poslednjeg poglavlja došao je novi film, Jigsaw. Radnja se dešava nekih desetak godina nakon Džigove smrti ali mi ovde vidimo Džiga živog i zdravog u još jednoj igri. Tobin Bel prirodno izgleda starije i svi mislimo da je ovo Džig deset godina stariji ali se reditelj ponovo poigrao sa nama kao u četvrtom filmu: te scene koje vidimo sa Džigom su u stvari flešbekovi iz vremena kada je Džig bio živ, Džig nije izbegao autopsiju iz četvrtog filma. Ono što u stvari uvodi dodatnu konfuziju je da se deset godina nakon Džigove originalne igre, odigrava ista takva igra sa drugim protagonistima i u drugoj režiji samo što to nije odmah jasno, kamera nas je prevarila. Sve u svemu nije loš film. Deveti deo, koji se zove Spiral, nije u direktnoj vezi sa prethodnim filmovima već ga koristi samo kao referencu. Ovo je definitivno najlošiji film u serijalu, ima nekako “otvoren” kraj, kao da su hteli da nastave franšizu u ovom smeru ali se to nikada verovatno neće desiti.
Malignant je dobar horor. Režirao ga je Džejms Van kojeg pamtimo iz serijala Conjuring a bavi se bizarnom temom o zlom blizancu koji je još kao embrion apsorbovan od strane drugog embriona ali se ispoljio tokom kasnijeg života i pokušava da preuzme kontrolu nad domaćinom 🙂 Nešto slično je opisano u knjizi Stivena Kinga The Dark Half koja je devedesetih pretočena u istoimeni film od strane Džordža Romera.
Par bizarnih filmova koje smo gledali ove nedelje… Possessor je čudna priča o ženi koja posredstvom implanta ulazi u tuđa tela kako bi počinila zločin. Parallel je verovatno najbolji film u ovoj grupi a bavi se paralelnim univerzumima. Sputnjik je vizuelno najlepši zato što je smešten u Sovjetski Savez iz osamdesetih godina prošlog veka. The Dark and the Wicked je napet horor ali poprilično zbrkan pošto se nikako ne zna ko tu koga 🙂
Imamo dva horor filma iz osamdesetih na temu pisanija Hauarda Filipsa Lavkrafta koje nikada ranije nisam gledao. “Reanimator” je mnogo zabavniji od prvog filma a zanimljivo je da je na oba filma radila ista ekipa uključujući producenta, glumce i nedavno preminulog režisera Stjuarta Gordona. Filmovi su me usput zaniteresovali da potražim Lavkraftove knjige. Čini mi se da sam kao klinac pročitao jednu njegovu knjigu ali to je bilo jako davno da bih se setio naziva i radnje. Zahvaljujući ovim filmovima smo se upoznali i sa Barbarom Krempton koja je izgleda svoju glumačku karijeru posvetila hororu.
Čuvena scena iz filma “House”. Čuvena za mene pošto sam kao klinac u nekom televizijskom programu koji je prikazivao inserte iz filmova video ovu scenu koja je na mene ostaviia jak utisak, nikada ne saznavši iz kog je filma. Trenutno sam u fazi revizije horor filmova iz osamdesetih, naleteo sam na “Kuću” koju nikada ranije nisam gledao i eto nikada zaboravljene scene 🙂
Postoji stariji “Mehur” film iz pedesetih godina koji sam gledao kao klinac. Ovaj je iz 1988., mislim da ga nisam ranije gledao i poprilično je dobar za rimejk. Imamo mladog Kevina Dilona u glavnoj ulozi. Drugi film, “Pomahnitala pena”, je otkačena kvazi-horor komedija koja mi se takođe svidela. Nema pozantih glumaca ali glavni lik je fenomenalan.
Apdejt: setio sam se još jednog kvazi-horor filma iz ’88. godine, Killer Klowns from Outer Space. Ovaj je nekako najamaterskiji ali vidim da se sprema nova verzija:-)
