Na lepljivu plastiku na suvozačevom mestu me je upozorio kolega kada smo išli u Veronu. Ebiga, nikada nisam sedeo ni na suvozačevom mestu ni na zadnjoj klupi mog auta pa ne znam 🙂 Konkretno, u pitanju je deo centralne konzole koji suvozaču dođe u kontakt sa levim listom i/ili kolenom, pod uslovom da sedi raskrečenih nogu kao neki seljober taj dotični kolega. U ponedeljak sam vozio auto na pranje pa sam priupitao osoblje kakva su njihova iskustva sa lepljivom plastikom. “Koji je auto? Alfa? A ne, ne može to, tako je na svim njihovim modelima. Loša plastika…” OK, ti ne možeš ali ja ću ipak probati nešto. Ostavim auto da ga operu od bubica i blata, odem kući, postavim pitanje na forumu, večeram pa se vratim po auto. “Ne može, probali smo hemijom i neće”. OK, kapiram, “koliko košta pranje” pitam. “880 dinara”, kaže glibavi i pokazuje na tablu u dnu perionice. Jebi se. Dajem mu jednu crvenu, on mi vraća 100, “nemam dvadeset”. Nema veze, sam sam kriv. Nisam gledao inače ne bih ni svraćao. Iskreno, ne vidim razliku u pranju od 500-600 dinara i pranju od 900 dinara.

Odem kući, pogledam odgovore na moj post na forumu. Raznih saveta ima: stoprocentni alkohol, antisil, 3m adhesive cleaner, čak i nitro-razređivač posle kojeg treba farbati plastiku. Ako treba da je farbam, farbaću je, bolje to nego da ljudi koji se voze samnom kupuju nove pantalone. Danas uzmem bocu alkohola iz kuće, nije 100% i, s obzirom na to da mi stoji malo duže, verovatno već malo i izvetrio ali računam ne može da škodi. Uzmem stare pocepane gaće kao krpu, natopim alkoholom i krenem da trljam. Krpa brzo porpima crnu boju, skida se nešto što je dobar znak 🙂 Istrljam jedan deo, obrišem vlažnom maramicom, gledam plastika se drži, nije pobelela. Pipnem, ne lepi se više. Super, imamo metodologiju, sutra ćemo da nastavimo, ima sve da bude tip-top. A ovaj iz perionice je verovatno kitu moju probao pa je vikao “ne može”.