Odgledao sam dokumentarac o igri E.T. za Atari 2600 koja se u raznim anketama vodi kao najgora igra ikada napravljena za konzole i kućne računare i navodni uzrok propasti Atarija. Radnja se vrti oko neke deponije za koju se sumnja da čuva milione neprodatih kertridža, određivanja tačne lokacije gde su igre sahranjene, dobijanja dozvole za iskopavanje i samog iskopavanja, a uz sve to, kao flešbek, ide priča aktera iz ranih osamdesetih godina koji su upravljali kompanijom i samih programera/kreatora nekih od najboljih igara za ovu konzolu. Ironično je da je najbolji Atarijev programer, tvorac njihovih najprodavanijih igara, istovremeno zaslužan i za njihovu najgoru igru – E.T. Na kraju se ispostavilo da je lokacija deponije tačna, nađene su tone materijala vezane za Atari, ali to nisu bile samo igre o simpatičnom vanzemaljcu već je očito da je kompanija pred likvidacijom rešila da joj je najjeftinije rešenje da jedno celokupno svoje skladište smesti u jamu i prekrije ga đubretom. A firma naravno nije propala zbog jedne igre već zbog prezasićenosti tržišta jednim te istim modelom konzole (gorepomenuti 2600).
Na kraju sam za svoj avatar na Stimu postavio sličicu zlosrećnog tuđina iz ove Atarijeve igre a cela priča me je podsetila da nastavim sa arhiviranjem svoje memorabile pre nego je moja majka raskrč(m)i.
